NAPUŠTANJA
Pobeže, a od
tvog bekstva
Večeri svake bez
prestanka
U snu mi pište
brzi vozovi.
Obznanjeni od
juriša, razbijaju se snovi.
Po šinama
lupaju, kao da si kraj mene.
A nisi !?
PROZOR SVETLOSTI
Probudismo se u nijedno
vreme
U činije i
flaše sunce da skupljamo.
Svi kao ludi
crpemo nezasito.Potrošiće se kobajagi.
Skupljam i ja
koliko mogu.
Danas svi mogu,
ili barem mora da mogu.
Takav je dan,
takva vremena.
Iz gustih
sunčevih zraka,
mi stvaramo priče
i višestruko
međusobno ih prepričavamo.
Ima i onih što
ništa ne rade.
I onih što ne
znaju kako.
Opijeni višnjama
belocvetnim,
Pod njima kao
pod pretnjom
Da smo
primorani, skupljamo svetlost.
Zatvorismo vreme
u ćeliju
I ključeve u
jezero bacismo
Niko da ih ne
može naći,
I da niko ne
može tajnu da nam otključa.
Radujemo se
svetlosti.Kobajagi prvi put je vidimo.
Od višnjevih
cvetova stvaramo ljubav
I vulkane. I
lavu. I žar.
Iz korenja nemir
i dugu.
VREME, KIŠA I
ŽIVOT
Vreme ni malo na
kišu ličilo nije
A opet kiša već
pola dana
Zbunjeno po
staklima mog prozora lupa.
Tupo i nežno
neodređenim ritmom udara.
Sa njime i ja
zbunjen u svome bunilu sedim
I od svih se
pobuna trudim da napravim mir.
Mir od čaja
majčine dušice i čokolade.
Vesti teku. I
misli mi teku.
I vreme i
spoljašnje nevreme.
Na zidovima
ispucalim
Gledam kako mi
se život preslikava:
Skida se go a u
njegovoj nagosti
Moje plakanje
plače. Suza za suzom,
Kao kamenje na
Zidu plača u Jerusalimu.
Daleko od
fasade, duboko unutra
Skriveno stoji
moje postojanje.
Stoji i ćuti.
Gleda u mene, ja
u njega.
A ništa rekli
nismo.
Nismo mogli.
Život nas je
gledao pravo u oči.
JEDNO OBIČNO I
DRUGAČIJE VREME
U prostorima kao
da vlada težina
Moje budnosti i
protivrečnosti.
Pređi prstima
preko mene,
Videćeš kako.
U očima zrno
peska mi šeta kao peščani sat.
Ponekad se
zamislim kako mogu da napravim svet.
Ceo jedan svet –
u nedogled.
Ja uspravan kao
vetar,
Ti prevrtljiv
rascvetani suncokret.
Jedan svet,
promašen, uznemiren,
A u njemu jedno
vreme – nevreme.
Obično.Kao i sva
druga vremena.
Kako mene, kako
tebe, kako seme
Što se svetog
nicanja plaši da nikne?
Drugi put mislim
da mogu čak i tebe da sazdam,
Kako stojiš na
trgovima i pozdravljaš
Sve koji nisu
znali da naprave svoj svet.
POGLED KA JEDNOM
ZATVORU
Oni što su želeli
slobodu
Kažu da za nju
mora da se izboriš.
A mogu li oni da
se izbore
Zatvoreni u svom
slepilu?
Iza rešetaka
Uzdah onih koji
tamo sede
Miriše na
isparenu ljubav,
Na glad, na
istrošeno plakanje.
Odavno već ne
odbrojavaju kaznu.
Navika je da se
robuje surovosti i navika je
Da prestaneš da
voliš sebe samoga.
kaplje crna kiša ispod streja.
kaplje crna kiša ispod streja.
Njihove
svakodnevice penju se na vrh dana
I otuda nemo
gledaju ka nebu.
Svoje poglede
umivaju kišom.
Gledaju a niko ne
sme ni reč da kaže.
Privilegija je iz
ovih uglova
Da se poigleda
spoljašnost.
Tamo je kretanje
slobodno,
Ali njega su
videli samo begunci.
Ne zna se kako se
može prestati da se voli.
Ne znam kako, a
sigurno ne mogu ni oni.
Ali i taj iz
zatvora i onaj na slobodi,
Ne znam zašto, no
nikada ne žele da se sretnu.
RAZGOLIĆAVANJE
GROMOVA
Kao da ih vidim
prvi put.
Kao da dosad
znao nisam da postoje.
Proleće, recimo,
uvek mi je najlepše,
Osim kad je
kišovito i vlažno,
A danas je takvo
baš.
Tad sedim na
balkonu s cigaretom u ruci
I mislim kako da
prkosim munjama,
Da zaustavim
njihov pad i njihovo urlanje?
U nepoznatim sam
carstvima
Smakao sve
kraljeve s trona.
I počeh da
vladam gromovima.
I jedan po jedan
da šaljem
U smeru ka tvome
ranom buđenju.
PREPEV NA SRPSKI: Najdan
Stojanović, Surdulica
No comments:
Post a Comment