APOKALIPSA 2
Rano jutro.
Svi spavahu kada grunu planina kao zemljotres
I kao da je vatra iskakala iz oblaka.
Svi smo plakali a naše plakanje niko čuo nije.
A plakali smo po domovima, na trgovima, kraj reka,
Na ulici, na poslu, plakasmo svuda
A najviše na grobljima.
Tih dana odredismo čoveka
Da broji mrtve na ulazima grobova,
Obzirom da se umiralo od izgreva do zalaska.
Nikada se lakše umiralo nije.
A negde oko podneva
Iscuri voda iz nebeskih usta
I niko ne sazna šta je to bilo,
A mnogi su nagađali da je svetu došao kraj.
Sve zrele jabuke od jabukarnice do moje kuće su
se osušile.Nestade vode i niko od nas video nije ko je
ispio
okeane i mora i gde
odoše te ogromne vode,
kao da ih je zemlja progutala.
Ali i zemlja je lebdela kao izmorena a mi
Smo bili u iščekivanju, a nikakve znake ne videsmo
I ne prepoznasmo čije je ovo čudo, i čije ruke skupiše
vodu.
Okrete se sunce. I nestade.
A od tog časa ni vazduh ne beše isti.
Izgore ceo grad i sve u njemu.Izgore bez sunca. Bez
vatre.
Ostasmo na vrhu planine – nedodirnuti.
APOKALIPSA 1
Tačno u ponoć
Otvori se nebo, zatvori se tlo pod nogama našim
I čekasmo kaouplašena deca šta će biti sa nama.
Oslepesmo od svetlosti
A jedan konjanik sa sedam fenjera nam je slao svetlost,
I oči nam se natopiše, i ne beše nam ništa važno osim što
molismo da prestane
Suša što nas žednima ostavi.
Četrdeset dana i noći.
I odjednom kao da nam mrtva tišina siđe u uši
Samo glasove čusmo, nepoznate.
Neko u brzom pokretu
Poče svima da dodaje od svega što imajukao po zapovesti
svojoj
Onima što su voleli, umnoži ljubav,
Onima što su se nadali, nada im se uveća.
Oni što su mrzeli od zavisti pružali su ruke i tražili i
njima da se da,
Mislili su da se milostinja deli,
I praznili su srca od gneva što im se pod vilicama
skupio.
Oni i na ovom i na onom svetu škripe zubima.
I odveza se vetar i ponese nas sobom,
A tamo dole ostaše oni
Što su i onako bili ubeđeni da će tamo ostati.
Za njih nije bilo pripremljenog mesta.
SEOBA DUŠE – ILI
KAKO SE UMIRE BEZBOLNO A ŽIVI VEČNO
Mnogo ljubavi, mnogo Bog u srce sakupi
I zato duša bezbolno mu se preseli.
Gutljaj vode mi izlete iz čaše
I učini mi se da mu kanu suza iz oka,
Pogled kao da mu ožive, kao iz drugog mesta da me je
gledao.
Od mladosti mu mnogo osta u rukama,
Još više što mu na licu živehu svi pogledi
A činilo mi se da
ne prestaje u mene da gleda.
Svo vreme kao da se vrteo u krug
A meni se pričini da mu je pogled treptav.
Život je kriv, smrt je u pravu.
Pokušavam da shvatim šta si mislio kada si otišao,
Šta ti se motalo u glavi,
Kako su ti noge koračale napred?
Da bi se setio tvog odlaska,
Moraću da zaboravim sebe.
PRVE VESTI IZ
PAKLA
Obzirom da vas stalno obmanjuju
Da se niko otuda vratio nije da kaže kako je,
Evo ja što ovde na dnu
vatre
Odmaram stopala
Mogu da kažem da je predivno odvratno.
Ranije kao i svuda, sve beše drugo i drugačije.
Danas sve vapaje znam napamet
Isto kao što mi vidu smeta svakakva svetlost.
Osim što je neprestana dosada i stalno gubljenje vremena
Sve je to zašto nas zaboraviše ovde,
I nas se ne seća
niko.
Ne seća se ni usne da nam pokvasi,
Ni da nam vrata otvori,
Ni da nam oprosti.
POŽAR U DVA
UZNEMIRENA SVETA
Kao i za svako zlo
I za ovo niko znao nije kako je nastalo
Ili bar niko video nije.
Zvonara lupa. Udara kao na Uskrs.
Pred vatrom svi smo isti.
Grad gori, a mi sedimo i nemo posmatramo
Kao stražari što zakasniše da jave,
Kao svedoci koji ne
znaju na čijoj strani da svedoče,
Kao očevici koji ništa ni videli nisu.
Ostaje samo ono što izgoreti ne može.
Sve ostalo je pepeo.
A u pepelu tragamo za uspomenama,
Tražimo gde su zakopane
I pronađosmo celi rudnik
Neostvarenih želja i praznih iščekivanja.
Pred požarom grad je tonuo u tugu.
A na drugoj strani,
Više se poznavalo nije
Da je na tom mestu nekada
Uopšte postojao grad.
Tamo sada ničega nema.
ŠTA RADE ONI ŠTO
NE SPAVAJU PO PONOĆI
Oni što budni ostaju
Sa rasipanim snom i pomešanim mislima
Otvaraju drugu paklu cigareta,
Grickaju nokte,
Dim im kao paučina šeta po sobi.
Samac lži trosedu
I čeka početak prvih pornića,
Uz čašu viskija i
tri kocke leda.
Usamljeni gase svetla,
A sa trepavica mirotoče poplavu u svome kupatilu.
Ako su starci, već su u drugoj fazi sna
I sanjaju bezbolno umiranje i najsvečaniji pogreb.
Ako su dvoje, provociraju jedno drugog
Vlaže se telesnom tečnošću u međusobnom davanju.
U krevetu se udaraju ritmički,
Silom proporcionalnom spoljašnjem vazdušnom pritisku.
Pijanci piju poslednju čašu i
Saginju glave nad stolom.
Zaljubljeni pokušavaju da stvore dete.
GDE ZAVRŠAVA SVE
ŠTO JE ZAPOČETO
Smišljam reči kako
Da ti kažem da
Prošlost više ne važi,
Da sve podleže zaboravu
I sve je prolazno kao vreme,
Da ništa ne ostaje
I da ono što ostane izbrisano biće.
Da je to samo jedno ništa
Jedno nešto
Što se zaboravlja.
Kako da nađem reč
Pravu, preciznu,
Da je razumeš,
Kako da ti kažem i
Kako da dođem do KRAJA?
Prevod na Srpski : Najdan Stojanovic
No comments:
Post a Comment